Zovem se Valbona. Ja sam proizvođačica mleka. Udata sam i majka sam četvoro dece. Sa svojom porodicom živim u Komoranu, jednom selu na Kosovu. Pre nego što smo se iselili u Nemačku, držali smo stoku. Imali smo šest do sedam goveda za klanje i proizvodili smo 700 kilograma mesa godišnje. Imali smo međutim probleme da održimo proizvodnju. Nedostajale su nam poljoprivredne mašine, da bismo proizvodili dovoljno hrane za goveda. Morali smo da uvidimo da nećemo uspeti. Tako smo se odlučili da odemo u Nemačku, u nadi da ćemo tamo imati bolji život.

Moj muž je već jednom 15 godina živeo u Nemačkoj. Kada smo došli u Nemačku, mislili smo da bi on tu mogao da nastavi gde je stao. To međutim nije bilo tako. Razdvojila sam se od mog muža i stalno sam bila smeštena u drugim domovima. To nije bilo lepo iskustvo. Naposletku sam se vratila, a moj muž je ostao još dve godine. Da sam znala da će tako da bude, nikada ne bih ni otišla.

Hitno potrebne mašine

Na Kosovu smo morali da počnemo od početka. Pri tome nisam koristila nikakvu državnu pomoć – i zbog toga što nisam znala za moguće vidove pomoći. Sopstvenom snagom sam ponovo počela sa držanjem stoke: četiri goveda za klanje i dve krave muzare. Napravili smo i novu kuću. Situacija je bez mašina ipak bila još teška.

Bila je velika sreća što sam stupila u kontakt sa društvom Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH i Inicijativom za poljoprivredni razvoj na Kosovu (IADK). Tako sam dobila mogućnost da nabavim traktor, kombajn, mašinu za mužu i druge poljoprivredne mašine. To naravno veoma olakšava rad. Na usavršavanjima sam osim toga naučila kako najviše mogu da izvučem iz moje zemlje i kako da proizvodim dovoljno hrane za životinje.

Moj rad je naporan, ali mi daje mnogo toga. Celoga dana sam napolju i moja deca su oko mene. Snabdevam ih dobrom, prirodnom hranom i mogu da ih šaljem u školu.

Stanje: 07/2021.