Moje ime je Glori. Dolazim iz Nigerije i imam 29 godina. Pre 10 godina sam pokušala da se iselim u Evropu. To međutim nije uspelo. Danas ponovo živim u Nigeriji. Uz nešto pomoći osnovala sam sopstvenu modnu oznaku. Ovo je moja priča:

Kada sam imala 19 godina, mojoj porodici je hitno bio potreban novac. Krijumčari su mojoj majci obećali da će mene i mog brata Franka odvesti u Evropu. Trebalo je da tamo radimo i šaljemo novac našoj porodici u Nigeriji. Bili smo međutim oteti i odvedeni u Libiju. Tamošnja iskustva bila su surova. Posle 3 godine sam na sreću oslobođena. Policija me je uputila u kamp Ujedinjenih nacija i pomoću crkvene zajednice mogla sam da se vratim u Nigeriju. I mom bratu je uspelo da pobegne.

Kada sam se vratila u Nigeriju prihvatala sam povremene poslove. Između ostalog sam prala tanjire. Jedna prijateljica ispričala mi je za Nemačko-nigerijski centar za posao, migraciju i reintegraciju (NGC). Tamo sam dobila profesionalno savetovanje. Rado sam htela da napravim nešto u oblasti mode. Tromesečno stručno obrazovanje iz krojačkog zanata bilo je prava stvar za mene. I moj brat je učestvovao u toj obuci.

NGC nam je potom nabavio mašine za šivenje. NGC nam je takođe pružio pomoć u tome da prijavimo sopstveno preduzeće. Međunarodna organizacija za migraciju (IOM) je za nas unajmila radnu prostoriju. Sada smo samostalni. Izrađujemo nacrte i šijemo modu: Frank se specijalizovao za modu za muškarce. Ja krojim žensku modu po meri i šijem takođe odeću za bebe.

Moj san se ostvario: Sama sebi sam šefica. Zbog toga se osećam hrabrom i imam samopouzdanje. Kvalitet života u Nigeriji verovatno nije najbolji na svetu, ali Nigerija je moja domovina. Ovde mogu nešto da postignem. U budućnosti želim da osnujem sopstvenu školu za modu. Moj cilj je da zapostavljene mlade ljude sklonim sa ulice. Onda kada budu imali perspektivu u sopstvenoj zemlji neće više uopšte misliti na iseljavanje. Tako ne mogu da dospeju u ruke trgovaca ljudima.

Status: 12/2020