Zovem se Vakas Husani i imam 26 godina. Dolazim iz Butranvalia, maloga grada u pakistanskoj provinciji Pandžab. Kao mladić sam živeo zajedno sa mojom majkom i moje četiri sestre. Pohađao sam školu i pomagao mojoj porodici u poljoprivredi. Moj stariji brat je otišao u Grčku, da bi tamo radio i kući slao novac. Pošto smo uprkos svemu uvek imali premalo za život, otišao sam 2013. godine u Tursku, da bih tamo radio. Godinu dana sam se bavio raznim poslovima, između ostalog na jednoj ribljoj pijaci, zatim sam krenuo za svojim bratom u Grčku. Pošto sam hteo pravu perspektivu, otputovao sam 2015. godine dalje u Nemačku.

Tamo sam našao posao u jednom restoranu i kao raznosač novina. Tada se moja majka u Pakistanu razbolela – 2019. godine sam odlučio da se vratim. Prijatelji su mi na sreću preporučili da potražim podršku za moj povratak i reintegraciju. Potom sam u Nemačkoj odlazio na savetovanje za povratak, gde je uspostavljen kontakt sa Pakistansko-nemačkim savetodavnim centrom za posredovanje u pronalaženju posla i reintegraciju (PGFRC) u Lahoru.

Razmišljao sam o tome da nakon svog povratka u Pakistan u svom rodnom gradu otvorim restoran ili lokal za bilijar. O obe ideje sam razgovarao sa mojim savetnikom u PGFRC-u. On mi je preporučio da iskoristim svoje iskustvo i savetovao mi da otvorim restoran. Zajedno sa savetodavnim timom sam osim toga sastavio studiju izvodljivosti, da bih analizirao da li moj plan ima izglede za uspeh.  

Međunarodna organizacija za migraciju (IOM) je organizovala moj povratak, a finansijsku podršku sam dobio preko programa REAG/GARP (Reintegration and Emigration Program for Asylum-Seekers in Germany/Government Assisted Repatriation Program), kao i preko programa ERRIN, koji pospešuje osnivanje preduzeća. U decembru 2019. godine sam se vratio u Pakistan.

Našao sam perfektno mesto za svoj restoran: jedan lokal u blizini brze saobraćajnice i najvažnijeg trga u Butranvaliu. Unajmio sam ga. Lokal sam pokrenuo uz finansijsku podršku IOM-A, svojim ušteđenim novcem, kao i kreditima moga brata i prijatelja. U mom restoranu brze hrane postoji sve od burgera i pice do šavarme. Trenutno imam troje zaposlenih sa punim radnim vremenom.

Imao sam dakle velike nade, ali je onda došla pandemija koronavirusa. Vlada je ubrzo nakon otvaranja mog restorana proglasila lokdaun i ja sam morao da zatvorim restoran. To je došlo potpuno neočekivano i kod mene izazvalo stres i mnoge strahove. Imao sam finansijske brige a nisam hteo da izgubim svoje zaposlene i lokal. Zbog toga sam i dalje plaćao zarade i zakupninu.

Za to vreme sam često imao kontakt sa PGFRC-om i tamo pohađao obuku za razvoj poslovanja. Seminar je bio veoma informativan i upoznao sam puteve za to kako da svoj restoran provedem kroz krizu. Uveo sam na primer servis za dostavu. Na taj način se moj promet čak povećao.